Očuvanje tradicije u potkopaoničkim selima

„Ne radimo usluge. Narod i nema potrebe, sve imaju gotovo da kupe. Međutim, mi meljemo za naše potrebe sve što treba. Kukuruz, ovas, spelta, raž i sve drugo „, kaže Milan Savić, suvlasnik vodenice.

„Za stoku najviše sameljemo, ali meljemo neki put i za nas, pšenicu za hranu. Malo je lepši, pitomiji hleb na kamenu nego na mlinu što kupujemo. Jeste to malo ‘belši’ tamo, ali ovaj je lepši za jelo i zdraviji“, dodaje Radivoje Savić, suvlasnik vodenice.

Po Savi i Pavlu koji, po predanju, prvi nastaniše selo, u Donjem Radmanovu žive Savići, a kraj reke, u Gornjem Radmanovu žive Pavličevići. I jedni i drugi od stočarstva, proizvodnje krompira i jagodičastog voća.

„Nedostaje nam na prvom mestu put, asfalt. I drugo, omladina nam ‘bega’ zbog teškog rada pošto je ovde malo brdovit teren. Meštani se bave stočarstvom i uzgojem maline. Sad je trenutno sezona kosidbe pošto je malina završena. Poneki imaju malo zasada kupine, šljive i snalazi se narod u raznim situacijama da živi. Pogledom više je pre teži nego lakši život na selu jer poljoprivreda je uvek teška. Dosta nam kiša omela, odnela nam dosta rod maline, nismo mogli da oberemo sve. Možda 30-40 odsto je propalo“, priča Milan Savić, predsednik MZ Radmanovo. 

Berba kupina u punom je jeku. Rod se otima od promenljivog vremena. „Brzo trune. Zato beremo svakog trećeg dana, a imamo i druge obaveze, treba sad da kosimo i malo sena za stoku da to pripremimo za zimu, da bi mogli i mi da preživimo. Loša je situacija. Cena je nikakva. Beremo samo da ne ode baš, ono što kažu, u tangal, bez ništa. A inače nema tu nikakve računice. Na primer, nas troje danas da beremo, ne možemo da naberemo 150 kilograma i ako je cena 30 dinara to je 4.500, nemamo za po dnevnicu, a najmanja dnevnica jednog berača je 2.000. Ali šta da radimo, eto. Da ne propadne to sve da ode dole na zemlju i zbog toga beremo“, jada se Radosav Pavličević.

Od zaseoka na brdu do asfalta je dva kilometra makadama. Bez puta, subvencija i organizovanog otkupa teško je, kažu, opstati na selu.

„Iznad 55 godina ima pet, a ispod 55 ima još sedam-osam neoženjenih. Najveći je problem to i infrastruktura. Ovde je nekad bilo dobro. Bile su zadruge. Plaćano je na vreme. Išla je i rakija, i šljiva i sve živo što je moglo. I stoka i krompir isto, najboljeg kvaliteta. Sada nemaš kome da prodaš, a i cena je loša“, kaže neženja Bogdan Savić.

Put je loš, ali internet dobar. Društvene mreže pomogle su da u Pavličeviće iz Surčina stigne nova mlada, a ubrzo i dvoje dece. 

„Upoznala sam se sa Dejanom preko interneta. Došla sam ovamo, prvi put sam ga videla i on me pitao da li hoću da ostanem ovde, a ja kažem da hoću. Nit sam se tad pokajala, nit dan-danas. Ovde mi je lepše nego da sam u gradu. Uklopila sam se. Nije mi teško da sa njima idem u brdo da kupim seno i da malinu berem“, zadovoljna je Danijela Pavličević.

U voćnjacima grane od roda otežale. Selom se širi miris slatka, džemova i kompota, a kada se završe poslovi u polju, iz kazana će poteći prepečenica. Po drva za zimu, u štalu i njivu ide se od jutra. Preko dana je selo gotovo pusto.

„Ima puno posla. Beremo maline, sadimo krompir. Kod kuće žena uvek ima posla. Oko zimnice, oko ručka, doručka, da sredi, da počisti i tako. Kad malo padne sneg, nije baš lako. Inače dobro je“, priča domaćica Zlata Savić.

U rad se uzdaju, a veru čuvaju. Crkva posvećena Lazarevoj suboti čeka osveštanje. Dvadesetak mališana budi nadu u opstanak sela iz koga su mnogi otišli, ali ga nisu zaboravili. O tome svedoče i priče Boška Savića, o prošlosti, običajima i ljudima među koricama hronike sela – Radmanovu u čast, pokolenjima za nezaborav.